Велики Петак   

   
      На Велики Петак, због Јудиног издајства, Син Божији је био предан у руке грешника и распет на крсту. Ово је прорекао још у Старом Завету цар Давид у Псалмима рекавши: " И човјек мира мојега, у којега се уздах, који јеђаше хљеб мој, подиже на ме пету" (Псал. 41,9). Већ смо говорили да је Јуда издао Христа за тридесет сребрника које је добио од првосвештеника. Он је те сребрнике касније бацио у храм када је видео да су га преварили. О овоме је пророковао Свети пророк Захарије у Старом Завету овако: 
     " И рекох им: ако вам је драго, дајте ми моју плату; ако ли није, немојте; и измерише ми плату, тридесет сребрника. И рече ми Господ: баци лончару ту часну цијену којом ме прецијенише. И узев тридесет сребрника баци их у дом Господњи лончару" (Зах. 11,12-13).
      Наравно, као што је речено у Матејевом Јеванђељу о овоме је пророковао и Свети пророк Јеремија говорећи: "И узеше тридесет сребрника, цијену цијењенога, кога су цијенили синови Израиљеви; И дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ" (Мт. 27,10).
      Након Јудиног издајства, сутрадан ујутру, првосвештеници учинише веће па се договорише да Христа погубе. Они га предадоше намеснику у Јудеји, Понтију Пилату. "А Исус стаде пред намјесником, и запита га намјесник говорећи: Јеси ли ти цар јудејски? А Исус му рече: Ти кажеш. И кад га тужаху првосвештеници и старјешине, ништа не одговори" (Мт. 27,11-12).  Христос је знао да су га из зависти предали намеснику па зато није желео да одговара на питања и оптужбе. Јер и да је 

одговарао они би га осудили на смрт. Овим је и нама показао пример како да се понашамо када нас неко лажно оптужује. У вези овога што говоримо и овде имамо испуњење једног пророштва из Старог Завета и то Светог пророка Исаије који говори: "Мучен би и злостављен, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нијема пред онијем који је стриже не отвори уста својих" (Иса. 53,7). Понтије Пилат желећи да угоди Јеврејима, будући да је био Римски прокуратор у Јудеји, упита народ кога да разапне, Исуса Христа или разбојника Вараву. На његово питање народ је одговорио да разапне Вараву који је осуђен због подизања устанка против Римских власти у Јудеји и због убиства. О томе нам говори Свети Јеванђелист Лука у свом Јеванђељу: "А они сви заједно повикаше говорећи: Узми овога, а пусти нам Вараву! Овај бијаше бачен у тамницу за некакву побуну учињену у граду и за убиство" (Лк. 23,18-19). Варава на Јеврејском језику значи "син очев" пошто је"вар" син а "ава" отац. Јевреји су затражили сина свога духовног оца -ђавола. И оно што су тражили то су и добили а то је Божију осуду и проклетство баш као што су узвикивали:"Крв његова на нас и на децу нашу" (Мт. 27,25). Четрдесетак година после Христовог страдања и славног Васкрсења и Вазнесења на небо а око 70 година после Христа, Римљани су упали у Јерусалим, срушили га до темеља и преорали. Већина Јевреја је било убијено. Њих је предводио Тит, заповедник трупа свога оца цара Веспазијана. Тит ће касније постати врховни Римски цар. Јерусалимски храм је био у потпуности  уништен. Овим су се испуниле речи Христове изречене када су му ученици показивали "грађевине храма": "Заиста вам кажем: Неће остати овде ни камен на камену који се неће разметнути" (Мт. 24,2). Таква је била Божија освета Јеврејима због убиства Сина Божијег. И касније у својој историји често су страдали. Не треба заборавити колико Јевреја је пострадало за време Другог светског рата. Међутим нису сви Јевреји учествовали у убиству Исуса Христа. Било је оних који су веровали у њега и на њих се проклетсво није односило. О овоме говори Свети Јован Златоусти овако:" Иако су Јевреји поступили са толико безумља према себи самима и својој деци, Господ, Човекољубац, не само да ове речи сам није упутио њиховој деци већ ни њима самима, пошто је и од њих и од њихове деце примао оне који су се кајали и сматрао их достојним безбројних блага. Зар није и Павле био један од њих, а такође и хиљаде људи у Јерусалиму који су поверовали, јер се каже: 'Видиш ли брате, колико је хиљада Јудејаца који повероваше (Д.ап. 21-20)?' Али, ако су и неки остали упорни у своме греху, нека им саме њихове речи пресуде".

      Пре него што су разапели Исуса Христа, Јевреји су му се прво наругали. "Тада војници намјесникови узеше Исуса у судницу и скупише на њега сву чету војника. И свукавши га, обукоше му пурпурни огртач. И оплетавши вијенац од трња, метнуше му на главу, и дадоше му трску у десницу; и  клекнувши на кољена пред њим, ругаху му се говорећи: Здраво царе јудејски! И пљунувши на њега, узеше трску и бише га по глави" (Мт. 27,27-30). Овде се поставља питање: Шта је теже, телесно страдање или понижење? Христос је морао да претрпи и једно и друго како би испунио вољу Очеву и Божију правду која је за људе понекад несхватљива. Будући да је Бог вечна љубав, можемо донекле схватити зашто је Христос Син Божији страдао. Страдао је ради опроштења људских грехова и Царства Божијег којег човек треба да наследи због Христове жртве. Оно што Адам није урадио у Рајском врту, а то је да буде послушан Богу, то је учинио Син Божији тако што је из послушности Богу Оцу страдао и био убијен. Није онда чудо што је Христос распет баш на месту где је сахрањен Адам, односно где је била његова лобања па се зато то место назива у Светом Писму и Место лобање. Као што сви умиремо у Адаму, због његовог "Првородног греха", тако ћемо у Христу   сви  оживети. Христос  је својим Васкрсењем показао како ће сви људи једнога дана, на крају света и времена Васкрснути. 

   ""Овде се испунила реч Давидова:" Дао си ме безумноме на подсмех". Пошто су били безумни, војници су чинили оно што им је као таквим приличило. Обукли су Му огртач уместо царске порфире, дали Му трску уместо скиптра и на главу ставили трнов венац уместо круне. Клањали су Му се, ругајући се, јер то значе речи "клекнувши на колена". Видиш, како су Му нанели сваку врсту срамоте: лице су поругали пљувањем; главу трновим венцем; руку трском; тело огртачем, а уши Његове, хулним речима. Иако су они ово чинили да би се наругали Христу, ипак, ово можеш разумети и на један тајновитији начин, као слику понижења које је претрпео Господ Својим оваплоћењем"".[l]

                             

    

      Свето Предање нам говори о једном догађају који се десио када је Христос носио Крст на коме ће бити разапет. Једна жена по имену Вероника пришла је Исусу Христу да му обрише знојаво лице када је он пао на земљу док је носио Крст. Када је обрисала Христово лице на њеној белој марами-убрусу остао је лик Христов. Ово је "Убрус Свете Веронике" који се данас налази у Вероникиној кући у Јерусалиму. Света Вероника је хришћанска светитељка, поменута у Новом Завету као болесница од крвоточења коју је Исус Христос исцелио. Постоје доста копија овог убруса. Он је умножен захваљујући савременој технологији па лик Христов који је готово идентичан оригиналу имамо у многим Црквама и манастирима широм света. На овој приказаној слици види се право Христово лице, сем позадине која је промењена.

   "И ставише му изнад главе кривицу његову написану: Ово је Исус цар јудејски" (Мт.27,37). Јевреји нису разумели како то Бог може имати Сина. Ако је тако онда имамо два Бога па ће Јеврејска вера постати политеистичка религија а не монотеизам. Јевреји нису схватали о каквом царству говори Христос, нити су веровали да је Христос сишао са неба. Зато су одлучили да га убију пошто је похулио на Бога, јер по њима закон тако налаже. Наравно ово је био само изговор Јеврејских старешина и првосвештеника који од зависти нису могли да поднесу Христову проповед и народ који је за Њим ишао. Зато су одлучили да наговоре народ да убију Христа и да изнад Крста напишу његову кривицу. Ово су учинили како би му се наругали и како би оправдали свој поступак, јер је у Јудеји  било забрањено да неко себе проглашава за цара и узбуњује народ против римских власти.

                                     
                                      Распеће Христово

   "Постојале су разне врсте смртне казне, али Христос је ипак пострадао на Крсту да би осветио дрво преко кога нам је дошло проклетство и крсном смрћу све благословио: небеса, која означава горњи крак Крста; подземље, као његово подножје, и крајеве земље, исток и запад, које представљају попречни краци Крста. Такође је тако пострадао како би, раширивши руке на Крсту, призвао и сабрао сву расејану децу Божију".[2]

     Ово је најбоље објашњење значаја и симболике Часног и Животворног Крста Господњег и зашто је Бог хтео тако да страда.
                           https://youtu.be/Q4n33XoIuW0

     
      Док је Христос умирао на Крсту, првосвештеници са књижевницима, старешинама и фарисејима подсмевали су му се говорећи: "Друге спасе а себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо веровати у њега. Уздао се у Бога, нека га избави сад, ако му је по вољи; јер говораше: Ја сам Син Божији" (Мт.27,42). 

     Шта рећи на овакве коментаре Јеврејских старешина и оних који су требали да поверују у Христа као Сина Божијег? Они су требали да изађу пред народ и признају га за дугоочекиваног Месију кога су предсказивали многи пророци говорећи да ће доћи на земљу. Но желећи земаљску славу и почасти а оставивши Божији закон и науку, осудише Христа на смрт и тако одредише себи погибао за који је Христос рекао: "А синови царства биће изгнани у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба" (Мт. 8,12). Јевреји су тражили од Христа чудо како би му поверовали. Међутим Господ жели да људи слободно поверују у њега без било каквих доказивања па и научних. Зато говоре да учини чудо и сиђе са Крста. Но Бог желећи да спасе људски род од греха, смрти и ђавола шаље свога Сина Јединородног да страда добровољно како би се испунила вечна Божија правда и људима омогућио вечни живот кога је човек изгубио због Адамовог греха. Због жртве свога Сина, Бог Отац опрашта грехове људима и дарује им вечни живот. Човек у Христу добија много више него што је изгубио у Адаму. Христос је основао своју Цркву и за њу рекао: "Сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати" (Мт. 16,18). Цркве Божије биће до краја света и времена и не постоји никаква земаљска сила која ће разорити Цркву. Као што су Христа убили па га је Отац Небески васкрсао, тако и данас Бог васкрсава сваку светињу коју непријатељи Божији руше и пале. Христос је рекао: "Развалите овај Храм и за три дана ћу га подићи" (Јн. 2,19). Не треба заборавити да је сваки човек храм Бога живога, јер Дух Свети обитава у човеку крштеном и облагодаћеном миропомазањем у Православној Цркви. Христос је рекао да ће за три дана подићи Храм говорећи о себи и својој смрти после које ће за три дана васкрснути.

                                   

 
    Зашто Јевреји нису веровали у Христа да је Син Божији па су говорили: "Уздао се у Бога, нека га избави сад, ако му је по вољи; јер говораше: Ја сам Син Божији" (Мт.27,42)? 

    Бог у Старом Завету није се открио као Света Тројица већ у Новом Завету кроз долазак Сина Божијег у овај материјални и пропадљиви свет. Исус Христос открива Бога Оца и Духа Светога на реци Јордан када је крштен од Светог Јована Крститеља. Син се крштава, Отац се јавља у гласу: " Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте" (Мт.17,5), и Дух Свети који силази у виду голуба на Христа. Основна новозаветна истина је: Бог је Света Тројица тј. заједница три лица: Оца, Сина и Духа Светога. Отац је Бог, Син је Бог, Дух Свети је Бог али нису три Бога већ један Бог. Као сунце што даје светлост ,топлоту и у исто време је ужарена лопта, значи три својства сунца али нису три сунца него једно. О овоме читамо у Житију Светог Кирила и Методија када су сараценски мудраци питали Светог Константина, у монаштву Кирила: Зашто хришћани једног Бога раздељују на три Бога?
     "Тада сараценски мудраци упиташе Константина:
Зашто ви хришћани једнога Бога раздељујете на три

Бога,јер именујете Оца и Сина и Светога Духа? Ако пак
Бог може имати Сина, онда Му дајте и жену, да би се од
Њега намножили многи богови.Хришћански философ 

одговори: Немојте хулити Надбожанску Тројицу, коју се

научисмо исповедати од древних светих пророка, које и 

ви не одбацујете сасвим, јер се држите с њима обрезања. 
А они нас уче да су Отац, Син и Дух Свети три Ипостаси,

док им је суштина једна. Нешто слично имамо у сунцу на 
небу.Саздано од Бога као указање на Свету Тројицу сунце 
има три ствари: шар, светлост и топлоту.  Сунчани 
шар (лопта) је подобије Бога Оца, јер као што шар нема

ни почетка ни краја, тако је и Бог беспочетан и бескрајан.
И као што из сунчаног шара происходи светлост и
топлота,  тако се од Бога Оца рађа Син и исходи Свети 
Дух. Сунчана светлост која обасјава ову васељену јесте
подобије Бога Сина, који  је рођен од Оца  и јављен у овом
поднебесном свету. Сунчана пак топлота, која происходи

из шара заједно са светлошћу, јесте подобије Бога Духа 
Светог,  који заједно са рођеним  Сином предвечно
происходи  од истога Оца, мада се у времену шаље 
људима  и од Сина, као што на пример би послан
апостолима у виду огњених језика. И као што сунце,

састојећи се из трога: шара, светлости и топлоте, не

раздељује се на три  сунца, иако свака од ових трију
ствари има своја  посебна својства: једно је шар, друго
светлост, треће топлота, ипак нису три сунца већ једно,-

 тако и Пресвета Тројица, иако има Три Лица: Оца, Сина

и Светога Духа, ипак се Божанством не раздељује  на три
Бога већ је један Бог". [3]     

                           
                                  

   
    У вези Свете Тројице Свети Јустин Ћелијски говори: " Без вере у Свету Тројицу не може се постати члан Цркве Христове, не може се бити хришћанин. Хришћанин се одликује вером у Оца и Сина и Светога Духа. Црква је основана на вери у Свету Тројицу, учи Свети Атанасије Велики; ко отпадне од те вере, не може се назвати хришћанин. Стварно, у Цркви је све од Свете Тројице и у Светој Тројици, јер је Господ основао и укоренио Цркву у Светој Тројици, рекавши ученицима: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Од вере у Свету Тројицу зависи и њоме се држи сва Црква; у Цркву се улази једино вером и крштењем у име три лица Свете Тројице. У Цркви све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом: Отац кроз Сина у Духу Светом чини све, ствара све, ради све, даје све".[4] 
    Када је Христос умро на Крсту Бог је чудесним знацима посведочио да је на Крсту умро његов Син кога је родио у вечности пре постања света и овде на земљи кроз Пресвету Богородицу која је дала тело Сину Божијем. Тако је друго лице Свете Троице обукло људско тело како би било подобно нама људима у свему осим у греху. Проповедавши три године Христос је говорио о Царству Божијем и покајању а након Васкрсења и Вазнесења послао своје ученике, Свете Апостоле, да о томе науче све људе. Дакле, када је Христос умро  природа је посведочила да је на Крсту умро Син Божији: " А Исус опет повика из свега гласа, и испусти дух. И гле, завеса храма раздрије се на двоје, од горњега краја до доњега; и земља се потресе, и камење се распаде; и гробови се отворише, и устадоше многа тела светих који су помрли; и изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима" (Мт.27,50-53).

                                      

   
       Свети Теофилакт Охридски каже: "Завеса се поцепала и тиме је Бог показао да је (до тада) неприступни и невидљиви Храм, чији је унутрашњи део (Светиња над Светињама) био закриљен завесом, толико понижен и оскрнављен, да је постао свима приступачан и видљив". Овај светитељ из 11 века још додаје: "Природне стихије су се покренуле показујући истовремено да је Онај који страда сам Творац, и да ће наступити промена ствари, јер се земљотрес у Светом Писму спомиње да би означио промену у току збивања. И заиста је дошло до промене Божје наклоности, која је прешла с Јевреја на незнабожачке народе. Чак се и "камење", то јест, камена срца незнабожаца, распало да би примило семе Истине, док су они који су помрли у гресима устали и ушли у "свети град", вишњи Јерусалим и јавили се многима који ходе широким путем".[5]

___________________________________________
Напомена:
1. Свети Теофилакт Охридски-Тумачења Светог Јеванђеља по       Матеју - (Мт. 27,27-30)
2. Свети Теофилакт Охридски-Тумачења Светог Јеванђеља по Матеју - (Мт. 27,33-37)
3. Свети Јустин Поповић-Житије Светих за Мај-Свети Кирило и Методије
4. Свети Јустин Поповић-Догматика Православне Цркве-I том-     Догмат о Светој Тројици
5. Свети Теофилакт Охридски-Тумачења Светог Јеванђеља по       Матеју - (Мт.27,50-53)