Васкрсење Христово

    Највећи и најважнији догађај у историји људског рода је Васкрсење Христово. Христос је васкрсао и омогућио вечни живот свим људима који верују у њега и који својим делима сведоче истину Хрисову. "И познаћете истину, и истина ће вас ослободити" (Јн. 8,32).

    У недељу ујутру рано пре свитања Христос је васкрсао и победио смрт, човековог последњег непријатеља. Свети оци кажу да човек треба да стражи над собом свакодневно све до краја свога живота, као што каже Христос: "Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш" (Мт. 24,42), и на другом месту каже: "Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти" (Мт. 24,13). Наш крај је прелазак у вечни, бесмртни живот који нам дарује Христос својим славним Васкрсењем.

    " А пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се затресе веома; јер Анђео Господњи сиђе с неба и приступивши одвали камен од врата гробних и сјеђаше на њему. А лице његово бијаше као муња, и одело његово бијело као снег. А у страху од њега уздрхташе стражари, и постадоше као мртви. И анђео одговарајући рече женама: Не бојте се ви; јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде; јер устаде као што је казао. Ходите да видите место где је лежао Господ. И идите брзо и реците ученицима његовим да устаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ће те га видети. Ето казах вам. И изишавши брзо из гроба са страхом и радошћу великом похиташе да јаве ученицима његовим" (Мт. 28,1-8).

     Као што смо веће рекли "друга Марија" која се овде помиње је Пресвета Богородица. А ко ће други доћи на гроб Христов ако не његова мајка. И коме ће се Христос прво јавити ако не својој мајци. Овде ће неко можда поставити питање: Зашто се не каже да је мајка Христова Марија прва дошла на гроб и да се њој Христос прво јавио, него јеванђелист то сакрива па само каже "друга Марија"? Јеванђелист то сакрива како се неби потенцирало телесно сродство Христово са његовом мајком. То смо могли видети и када су га једном приликом мајка и браћа тражила и када Христос каже: " Ко је мати моја, и ко су браћа моја? И пруживши руку своју на ученике своје, рече: Ево мати моја и браћа моја. Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати" (Мт.12,48-50).

                                    

     Након христовог Васкрсења, Анђео Божији се јавио  женама Мироносицама. Он им је рекао да је Христос Васкрсао из мртвих и да иду и да о томе јаве ученицима његовим. Овде видимо као и код распећа Христовог да су жене ревносније  и храбрије него мушкарци. Оне су на гроб Христов прве дошле, као што су и поред Крста једино оне остале, јер знамо да су се остали апостоли разбежали, сви, сем Светог Јована Богослова, љубљеног ученика Христовог. Жене су и овога пута показале већу љубав и жртву према Христу. Зато се он прво њима јавио када је Васкрсао и рекао им да иду и кажу његовим ученицима да су га виделе." А кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: Не бојте се; идите и јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети" (Мт. 28,9-10).

  "" Исус каже женама "Радујте се!" Будући да је женски род био осуђен на тугу, Господ је Својим Васкрсењем женском роду донео радост и благословио га. Зато су се оне с крајњим поштовањем и страхом ухватиле за Његове ноге, не усуђујући се у своме благоћешћу додирнути другог дела Његовог тела осим Његових удова. Неки кажу да су се оне намерно ухватиле за Његове ноге, како би сазнале да ли је заиста васкрснуо и да није привиђење или дух, јер су посумњале да је то дух. Ове две Марије су се, дакле, ухватиле за Његове ноге, док је, по Јовану, Марија Магдалина покушала да Га додирне у жељи да заувек остане с Њим као и пре, али јој то није било допуштено. Можда јој није било дозвољено да додирне Исуса, како каже Јован, зато што је била сувише знатижељна. Будући да је већ додирнула његове ноге, како каже Матеј, каква је била потреба да Га опет додирује? Зато је због своје сувишне знатижеље и задржана на одстојању"".[1]

                                     

    Након Христовог јављања женама мироносицама стражари који су чували Христов гроб отишли су и рекли првосвештеницима све шта се догодило. Првосвештеници чувши то наговорили су стражаре да кажу да су ученици дошли ноћу и украли тело Христово док су они спавали. Притом су им дали новац и обећали да ће уколико за то чује намесник, њих ослободити кривице. Јевреји су поверовали у ову лаж првосвештеника и у њу верују и данас.

 "А Једанаест ученика отидоше у Галилеју, на гору куда им је заповедио Исус. И кад га видеше, поклонише му се; а неки посумњаше. И приступивши Исус, рече им говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио; и ево, Ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин!" (Мт.28,16-20).

  Христос је заповедио својим ученицима да иду по целом свету и да проповедају веру у вечни живот и будуће Царство Божије које је Бог обећао људима који испуњавају његову свету вољу. Овде Христос каже да је предуслов уласка у Царство Божије Свето Крштење.

    

  Ево шта о томе кажу Свети оци:
Свети Јован Златоусти говори:" Нико не улази у Царство Небеско на други начин, него само кроз Крштење. И оглашени верује у Крст Господа Исуса којим се и сам знаменује; али ако не буде крштен у име Оца и Сина и Светога Духа неће добити опроштење грехова и удостојити се дара духовне благодати." Ево шта о овоме каже преподобни Атанасије Синаит:" Без Крштења нико не може да се нада на вечно спасење – макар био и најпобожнији од побожних." Преподобни  Јован Дамаскин каже:" Ко је поверовао, а није се крстио већ остаје оглашен, није спасен."

    Свети Григорије Палама говори:" На основу чега смо примили веру да се спасавамо крстећи се? – Наравно, на основу тога што смо чули речи Господње: "Који поверује и крсти се биће спасен, а који не верује биће осуђен." (Мк.16,16) Пошто је Сама Истина навела и једно и друго, тј. неопходност вере и Крштења, онда је немогуће да се спаси онај ко не жели да се крсти, макар и тврдио да тобоже верује, као и онај ко не верује, макар и био крштен." И на крају Свештеномученик Козма Етолски говори:" С обзиром да од мене тражите поуку, могу да вам одговорим следеће: Премилостиви Бог врши спасење православних хришћана Православном вером, добрим делима и Својом благодаћу. Вера Православна је она коју поседује Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Без те вере је немогуће спасење никоме".
      Свето крштење врши православни свештеник у православној Цркви. Крштавамо се у " Име Оца и Сина и Светога Духа" тј. у име Свете и Животворне Тројице, а то је један Бог који се открива и показује људима на три начина или у три лица. Личност Оца као првог лица Свете Тројице, личност Сина као другог лица Свете Тројице и личност Духа Светога као трећег лица Свете Тројице. Сва три лица Божија су међусобно једнака и равна по сили, слави и части коју Бог има у себи самом. Бог је један али троличносни. Отац рађа Сина и исходи Духа Светога. Бог Отац је узрок постојања Сина и Духа Светога, од њега све потиче. И свет је створен зато што га је Бог Отац кроз Сина у Духу Светоме створио. Бог Отац је послао свога Сина, кога рађа у вечности, на земљу да благовести људима своју добру вољу а то је да се приближило Царство Божије, као што је говорио Христос: " Покајте се, јер  се приближило Царство Небеско" (Мт.4,17).

          https://www.youtube.com/watch?v=ZQv9UWEAna8

      "Вера васељенска ова је: да једнога Бога у Тројици и Тројицу у јединици поштујемо, не сливајући Ипостаси нити раздељујући суштину. Јер je једна ипостас Оца, а друга - Сина, а другачија - Светога Духа. Али Очево, Синовље и Светога Духа једно је Божанство, равна слава, савечно величанство. Какав је Отац, такав је и Син, такав и Дух Свети... И тако: Бог је Отац, Бог је Син, Бог је и Дух Свети, па опет нису три бога него један Бог... Отац није ни од кога створен, ни саздан, нити рођен. Син је од Оца самог не створен, ни саздан, него рођен. Дух Свети је од Оца не створен, ни саздан, ни рођен, него исходећ... И у овој Тројици ништа није прво ни последње, ништа веће или мање, него су целе три Ипостаси, савечне себи и равне".-каже Свети Атанасије Велики.

         

    Отац Јустин Поповић у вези Свете Тројице говори: "Заснована на вери у Свету Тројицу, Црква је увек живела учењем Светог Откривења о Троличном Божанству, верно га чувала, многе муке и борбе за њега поднела, и према по­треби изражавала га, краће или опширније, у својим древним символима, вероисповедањима, свештенородњама, славословљима, литургијама, молитвама, песмама, возгласима, док га најзад није дефинитивно и завршно изразила у Никејоцариградском Символу вере. Првих осам чланова овога Символа садрже неизменљиву догму Цркве о Светој Тројици. А опширније је то учење Црква изразила у Исповедању вере које наречени епископ свечано изговара у храму приликом хиротоније. Оно гласи:

      Верујем у једнога Бога у трима Лицима: Оца, и Сина, и 

Светога Духа, раздељивог у смислу личних својстава, а нераздељивог по суштини. Једна и иста је васцела Тројица и васцела Јединица; Јединица по суштини и природи, а Тројица по личним својствима и називима Оца, и Сина, и Светога Духа. Отац је нерођен и беспочетан: јер не постоји ништа старије од Њега; јер Он беше, и потпуно беше Бог; беспо­четан пак, јер има биће не од неког другог већ од себе. Такође верујем да је Отац узрок Сина и Духа: Сина кроз рађање а Духа Све­тога кроз исхођење; међу њима не постоји никакав размак нити отуђеност, већ само разлика ипостасних својстава. Отац рађа Сина и изводи Светога Духа, а Син се рађа само од Оца, и Дух Све­ти исходи од Оца. И тако поштујем један почетак и признајем Оца јединим узроком Сина и Духа. Велим пак да је Син поче­так изнадвремени и безгранична: не као првоздани по­четак твари, тојест прво створени и који их древношћу превазилази, - не било тога! јер је то празнословље аријанске безбожности: мрски Арије учио је богохулно да су Син и Дух Свети - твар. Ја пак велим да je Син почетак од беспочетнога, да се не би добила два почетка; а Сину je сабеспочетан Дух Свети, пошто заједно и подједнако имају биће од Оца и Син и Дух Све­ти: Син кроз рођење а Дух Свети кроз исхођење, као што би речено. Ни­ти се Отац разлучи од Сина, нити Син од Духа, нити Дух Свети од Оца и Сина: него је Отац васцео у Сину и Светоме Духу, и Син је васцео у Оцу и Светом Ду­ху, и васцео је Дух Свети у Оцу и Сину, јер су сједињени раздељиво и раздељени сједињено......." 
      Матејево јеванђеље се завршава речима Христовим:" Ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин!"(Мт.28,20) Ово нам говори да ће Христос бити са свима који му се искрено моле и служе му до краја света и времена. Христос је још рекао: "Сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати." (Мт.16,18)

                          

  "Бог Отац Духом Светим даде Го­спода Христа - Богочовека „за главу Цркви, над свима, која је тело Његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему".[2]  "Ради чега је Богочовек Господ Христос, Друго Лице Свете Тројице, у Цркви све и сва: и Глава телу Цркве, и Црква тело Његово? Ради тога да сви чланови Цркве: „у свему растемо у ономе који је глава: Христос, док достигнемо сви у човека савршена, у меру раста висине Христове".[3]

    О Цркви у којој обитава Дух Свети, Свети Јован Златоусти говори овако:" Да није Духа Светога, онда у Цркви не би било премудрости и разума. Када не би било Светога Духа, онда у Цркви не би било пастира и учитеља, јер се и они постављају Духом Светим. Преко епископа и свештеника благодат Духа Светога извршује тајанствену жртву - Свету Евхаристију. Мада присуствује човек, али преко њега дела Бог. На светом престолу не збива се ништа људско. Када не би присуствовао Дух, онда не би постојала Црква. Но пошто Црква постоји, онда очигледно присуствује Дух".

_____________________________________________________
Напомена:

1. Свети Теофилакт Охридски-Тумачења Јеванђеља по Матеју -(Мт. 28,9-10)
2. Свети Јустин Поповић-Догматика Православне Цркве-I том-Учење о Цркви-Богочовек=Црква
3. Свети Јустин Поповић-Догматика Православне Цркве-I том-Учење о Цркви-Црква,пуноћа Христа 

                                                    
                                              Велика Субота 

     
       На Велику Суботу дешава се највеће чудо у православном свету а то је појава Благодатног огња или ватре на гробу Господњем. Сам Бог пали кандило које се налази унутра у гробу Христовом. Потом Јерусалимски патријарх од пламена из кандила пали два свежња свећа од по 33 свеће. Број свећа је одређен према годинама Христовог живота на земљи. Ватра која гори када се упале свеће првих 5 минута не пече, тако да се људи умивају и освећују том ватром а да им ништа не буде.      На Велику Суботу је Христово тело лежало у гробу. У Православној Цркви се увече на Велики Петак износи Плаштаница. Плаштаница је платно са извезеним или насликаним Христом непосредно после скидања са Крста. На плаштаници се налази представа скидања са Крста и полагања у гроб, а ту је и представа Богородице, Јосифа, Никодима и еванђелисте Јована. Плаштаница се износи у току појања стиховњих стихира на вечерњем богослужењу Великог Петка и полаже се увек заједно са Јеванђељем на средину храма на посебан сто.

           https://www.youtube.com/watch?v=RsAPgU85FJ4

  Joсиф, тајни ученик Христов, након Христове смрти, затражио је од Понтија Пилата да му допусти да скине његово тело. Он је Христово тело положио у гроб усечен у камену. О томе Свето Писмо говори овако: " А кад би увече, дође човек богат из Ариматеје, по имену Јосиф, који је такође био ученик Исусов. Овај приступивши Пилату замоли за тело Исусово. Тада Пилат заповеди да му даду тело. И узевши Јосиф тело, зави га у платно чисто. И стави га у свој нови гроб што је био исекао у камену; и наваливши велики камен на врата од гроба, отиде. А онде бјеше Марија Магдалина и друга Марија, које сеђаху према гробу"(Мт.27,57-61).

      Овде видимо да је Јосиф, тајни ученик Христов, показао велику храброст када је отишао и од Понтија Пилата затражио тело Христово. Тело је положио у гроб усечен у камену у коме нико никада није положен. Зашто је речено да у овом гробу нико никада није положен? Зато да не би неко рекао како је неко други положен у гроб а не Христос. Јер је Христос после три дана васкрсао из мртвих и прошао кроз врата гроба иако је  камен био наваљен на улазу у гроб. 
                            

        Можемо да приметимо као и код распећа Христовог да се његова мајка Пресвета Богородица не помиње да је дошла на гроб, већ се помињу "Марија Магдалена и друга Марија" односно "мати Јакова и Јосије". Свети Теофилакт Охридски каже да је "друга Марија" тј. "мати Јакова и Јосије" управо мајка Христова.

      "" Марија Магдалина и "друга Марија", то јест Богородица, која је горе названа "мајком Јакова и Јосије", седеле су наспрам гроба и чекале да утихне бес Јевреја, како би отишле, омотале тело погребним повојима и помазале миром. Исаија је рекао за ове жене:" Ви жене које долазите од призора овога, идите одавде, јер ово је народ без разума". Очигледно је да говори да разума нема јеврејски народ који је разапео Господа. Он дакле, позива жене да оставе безумни народ и оду апостолима и однесу им благе вести о васкрсењу"".[1]

     На Велику Суботу, првосвештеници и фарисеји су се сабрали код Понтија Пилата да би му рекли да утврди гроб како Христови ученици не би узели тело Христово и рекли да је васкрсао.

        " Сутрадан пак по петку сабраше се првосвештеници и фарисеји код Пилата говорећи: Господару, сјетисмо се да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу. Зато заповеди да се утврди гроб до трећега дана да не дођу како ученици његови ноћу, да га не украду и не кажу народу: Устаде из мртвих; и биће последња превара гора од прве. Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен" (Мт. 27,62-66). 

      Овде видимо да свети јеванђелист Матеј не помиње суботу иако је субота најсветији дан за Јевреје. Он то чини зато што Јевреји и њихови првосвештеници и фарисеји нису поштовали и светковали суботу онако како је прописао јеврејски Закон и како је Мојсеј написао у таблицама закона. Још можемо видети да су првосвештеници и фарисеји желели да обезбеде гроб стражом и да га запечате. На тај начин они су учинили да се не доводи у сумњу Христово Васкрсење. Тако нико неће да посумља да је Христос васкрсао јер се јавио женама мироносицама иако је гроб био запечаћен и постављена стража на гробу. 

    ""Занимљиво је откуда су Јевреји знали да ће Исус трећи дан васкрснути, пошто Господ то нигде није рекао јасно и отворено. Може се претпоставити да су то сазнали из примера пророка Јоне, будући да је раније Христос рекао: "Као што је Јона био три дана у утроби кита, тако ћу и Ја бити у утроби земље." Могуће је да су то закључили и онда када је казао: "Разавалите овај храм и за три дана ћу га подићи.""[2]   

          "На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из ада увео у рајска насеља".[3]

____________________________________________
Напомена:

1. Свети Теофилакт Охридски-Тумачење Светог Јеванђеља по Матеју-((Мт.27,57-61)
2. Свети Теофилакт Охридски-Тумачење Светог Јеванђеља по Матеју-(Мт. 27,62-66)
3. Сајт СПЦ-Велика Субота-Објављено 4. Маја 2013год.

                                                  

                                                          Велики Петак   

   
      На Велики Петак, због Јудиног издајства, Син Божији је био предан у руке грешника и распет на крсту. Ово је прорекао још у Старом Завету цар Давид у Псалмима рекавши: " И човјек мира мојега, у којега се уздах, који јеђаше хљеб мој, подиже на ме пету" (Псал. 41,9). Већ смо говорили да је Јуда издао Христа за тридесет сребрника које је добио од првосвештеника. Он је те сребрнике касније бацио у храм када је видео да су га преварили. О овоме је пророковао Свети пророк Захарије у Старом Завету овако: 
     " И рекох им: ако вам је драго, дајте ми моју плату; ако ли није, немојте; и измерише ми плату, тридесет сребрника. И рече ми Господ: баци лончару ту часну цијену којом ме прецијенише. И узев тридесет сребрника баци их у дом Господњи лончару" (Зах. 11,12-13).
      Наравно, као што је речено у Матејевом Јеванђељу о овоме је пророковао и Свети пророк Јеремија говорећи: "И узеше тридесет сребрника, цијену цијењенога, кога су цијенили синови Израиљеви; И дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ" (Мт. 27,10).
      Након Јудиног издајства, сутрадан ујутру, првосвештеници учинише веће па се договорише да Христа погубе. Они га предадоше намеснику у Јудеји, Понтију Пилату. "А Исус стаде пред намјесником, и запита га намјесник говорећи: Јеси ли ти цар јудејски? А Исус му рече: Ти кажеш. И кад га тужаху првосвештеници и старјешине, ништа не одговори" (Мт. 27,11-12).  Христос је знао да су га из зависти предали намеснику па зато није желео да одговара на питања и оптужбе. Јер и да је 

одговарао они би га осудили на смрт. Овим је и нама показао пример како да се понашамо када нас неко лажно оптужује. У вези овога што говоримо и овде имамо испуњење једног пророштва из Старог Завета и то Светог пророка Исаије који говори: "Мучен би и злостављен, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нијема пред онијем који је стриже не отвори уста својих" (Иса. 53,7). Понтије Пилат желећи да угоди Јеврејима, будући да је био Римски прокуратор у Јудеји, упита народ кога да разапне, Исуса Христа или разбојника Вараву. На његово питање народ је одговорио да разапне Вараву који је осуђен због подизања устанка против Римских власти у Јудеји и због убиства. О томе нам говори Свети Јеванђелист Лука у свом Јеванђељу: "А они сви заједно повикаше говорећи: Узми овога, а пусти нам Вараву! Овај бијаше бачен у тамницу за некакву побуну учињену у граду и за убиство" (Лк. 23,18-19). Варава на Јеврејском језику значи "син очев" пошто је"вар" син а "ава" отац. Јевреји су затражили сина свога духовног оца -ђавола. И оно што су тражили то су и добили а то је Божију осуду и проклетство баш као што су узвикивали:"Крв његова на нас и на децу нашу" (Мт. 27,25). Четрдесетак година после Христовог страдања и славног Васкрсења и Вазнесења на небо а око 70 година после Христа, Римљани су упали у Јерусалим, срушили га до темеља и преорали. Већина Јевреја је било убијено. Њих је предводио Тит, заповедник трупа свога оца цара Веспазијана. Тит ће касније постати врховни Римски цар. Јерусалимски храм је био у потпуности  уништен. Овим су се испуниле речи Христове изречене када су му ученици показивали "грађевине храма": "Заиста вам кажем: Неће остати овде ни камен на камену који се неће разметнути" (Мт. 24,2). Таква је била Божија освета Јеврејима због убиства Сина Божијег. И касније у својој историји често су страдали. Не треба заборавити колико Јевреја је пострадало за време Другог светског рата. Међутим нису сви Јевреји учествовали у убиству Исуса Христа. Било је оних који су веровали у њега и на њих се проклетсво није односило. О овоме говори Свети Јован Златоусти овако:" Иако су Јевреји поступили са толико безумља према себи самима и својој деци, Господ, Човекољубац, не само да ове речи сам није упутио њиховој деци већ ни њима самима, пошто је и од њих и од њихове деце примао оне који су се кајали и сматрао их достојним безбројних блага. Зар није и Павле био један од њих, а такође и хиљаде људи у Јерусалиму који су поверовали, јер се каже: 'Видиш ли брате, колико је хиљада Јудејаца који повероваше (Д.ап. 21-20)?' Али, ако су и неки остали упорни у своме греху, нека им саме њихове речи пресуде".

      Пре него што су разапели Исуса Христа, Јевреји су му се прво наругали. "Тада војници намјесникови узеше Исуса у судницу и скупише на њега сву чету војника. И свукавши га, обукоше му пурпурни огртач. И оплетавши вијенац од трња, метнуше му на главу, и дадоше му трску у десницу; и  клекнувши на кољена пред њим, ругаху му се говорећи: Здраво царе јудејски! И пљунувши на њега, узеше трску и бише га по глави" (Мт. 27,27-30). Овде се поставља питање: Шта је теже, телесно страдање или понижење? Христос је морао да претрпи и једно и друго како би испунио вољу Очеву и Божију правду која је за људе понекад несхватљива. Будући да је Бог вечна љубав, можемо донекле схватити зашто је Христос Син Божији страдао. Страдао је ради опроштења људских грехова и Царства Божијег којег човек треба да наследи због Христове жртве. Оно што Адам није урадио у Рајском врту, а то је да буде послушан Богу, то је учинио Син Божији тако што је из послушности Богу Оцу страдао и био убијен. Није онда чудо што је Христос распет баш на месту где је сахрањен Адам, односно где је била његова лобања па се зато то место назива у Светом Писму и Место лобање. Као што сви умиремо у Адаму, због његовог "Првородног греха", тако ћемо у Христу   сви  оживети. Христос  је својим Васкрсењем показао како ће сви људи једнога дана, на крају света и времена Васкрснути. 

   ""Овде се испунила реч Давидова:" Дао си ме безумноме на подсмех". Пошто су били безумни, војници су чинили оно што им је као таквим приличило. Обукли су Му огртач уместо царске порфире, дали Му трску уместо скиптра и на главу ставили трнов венац уместо круне. Клањали су Му се, ругајући се, јер то значе речи "клекнувши на колена". Видиш, како су Му нанели сваку врсту срамоте: лице су поругали пљувањем; главу трновим венцем; руку трском; тело огртачем, а уши Његове, хулним речима. Иако су они ово чинили да би се наругали Христу, ипак, ово можеш разумети и на један тајновитији начин, као слику понижења које је претрпео Господ Својим оваплоћењем"".[l]

                             

    

      Свето Предање нам говори о једном догађају који се десио када је Христос носио Крст на коме ће бити разапет. Једна жена по имену Вероника пришла је Исусу Христу да му обрише знојаво лице када је он пао на земљу док је носио Крст. Када је обрисала Христово лице на њеној белој марами-убрусу остао је лик Христов. Ово је "Убрус Свете Веронике" који се данас налази у Вероникиној кући у Јерусалиму. Света Вероника је хришћанска светитељка, поменута у Новом Завету као болесница од крвоточења коју је Исус Христос исцелио. Постоје доста копија овог убруса. Он је умножен захваљујући савременој технологији па лик Христов који је готово идентичан оригиналу имамо у многим Црквама и манастирима широм света. На овој приказаној слици види се право Христово лице, сем позадине која је промењена.

   "И ставише му изнад главе кривицу његову написану: Ово је Исус цар јудејски" (Мт.27,37). Јевреји нису разумели како то Бог може имати Сина. Ако је тако онда имамо два Бога па ће Јеврејска вера постати политеистичка религија а не монотеизам. Јевреји нису схватали о каквом царству говори Христос, нити су веровали да је Христос сишао са неба. Зато су одлучили да га убију пошто је похулио на Бога, јер по њима закон тако налаже. Наравно ово је био само изговор Јеврејских старешина и првосвештеника који од зависти нису могли да поднесу Христову проповед и народ који је за Њим ишао. Зато су одлучили да наговоре народ да убију Христа и да изнад Крста напишу његову кривицу. Ово су учинили како би му се наругали и како би оправдали свој поступак, јер је у Јудеји  било забрањено да неко себе проглашава за цара и узбуњује народ против римских власти.

                                     
                                      Распеће Христово

   "Постојале су разне врсте смртне казне, али Христос је ипак пострадао на Крсту да би осветио дрво преко кога нам је дошло проклетство и крсном смрћу све благословио: небеса, која означава горњи крак Крста; подземље, као његово подножје, и крајеве земље, исток и запад, које представљају попречни краци Крста. Такође је тако пострадао како би, раширивши руке на Крсту, призвао и сабрао сву расејану децу Божију".[2]

     Ово је најбоље објашњење значаја и симболике Часног и Животворног Крста Господњег и зашто је Бог хтео тако да страда.
                           https://youtu.be/Q4n33XoIuW0

     
      Док је Христос умирао на Крсту, првосвештеници са књижевницима, старешинама и фарисејима подсмевали су му се говорећи: "Друге спасе а себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо веровати у њега. Уздао се у Бога, нека га избави сад, ако му је по вољи; јер говораше: Ја сам Син Божији" (Мт.27,42). 

     Шта рећи на овакве коментаре Јеврејских старешина и оних који су требали да поверују у Христа као Сина Божијег? Они су требали да изађу пред народ и признају га за дугоочекиваног Месију кога су предсказивали многи пророци говорећи да ће доћи на земљу. Но желећи земаљску славу и почасти а оставивши Божији закон и науку, осудише Христа на смрт и тако одредише себи погибао за који је Христос рекао: "А синови царства биће изгнани у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба" (Мт. 8,12). Јевреји су тражили од Христа чудо како би му поверовали. Међутим Господ жели да људи слободно поверују у њега без било каквих доказивања па и научних. Зато говоре да учини чудо и сиђе са Крста. Но Бог желећи да спасе људски род од греха, смрти и ђавола шаље свога Сина Јединородног да страда добровољно како би се испунила вечна Божија правда и људима омогућио вечни живот кога је човек изгубио због Адамовог греха. Због жртве свога Сина, Бог Отац опрашта грехове људима и дарује им вечни живот. Човек у Христу добија много више него што је изгубио у Адаму. Христос је основао своју Цркву и за њу рекао: "Сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати" (Мт. 16,18). Цркве Божије биће до краја света и времена и не постоји никаква земаљска сила која ће разорити Цркву. Као што су Христа убили па га је Отац Небески васкрсао, тако и данас Бог васкрсава сваку светињу коју непријатељи Божији руше и пале. Христос је рекао: "Развалите овај Храм и за три дана ћу га подићи" (Јн. 2,19). Не треба заборавити да је сваки човек храм Бога живога, јер Дух Свети обитава у човеку крштеном и облагодаћеном миропомазањем у Православној Цркви. Христос је рекао да ће за три дана подићи Храм говорећи о себи и својој смрти после које ће за три дана васкрснути.

                                   

 
    Зашто Јевреји нису веровали у Христа да је Син Божији па су говорили: "Уздао се у Бога, нека га избави сад, ако му је по вољи; јер говораше: Ја сам Син Божији" (Мт.27,42)? 

    Бог у Старом Завету није се открио као Света Тројица већ у Новом Завету кроз долазак Сина Божијег у овај материјални и пропадљиви свет. Исус Христос открива Бога Оца и Духа Светога на реци Јордан када је крштен од Светог Јована Крститеља. Син се крштава, Отац се јавља у гласу: " Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте" (Мт.17,5), и Дух Свети који силази у виду голуба на Христа. Основна новозаветна истина је: Бог је Света Тројица тј. заједница три лица: Оца, Сина и Духа Светога. Отац је Бог, Син је Бог, Дух Свети је Бог али нису три Бога већ један Бог. Као сунце што даје светлост ,топлоту и у исто време је ужарена лопта, значи три својства сунца али нису три сунца него једно. О овоме читамо у Житију Светог Кирила и Методија када су сараценски мудраци питали Светог Константина, у монаштву Кирила: Зашто хришћани једног Бога раздељују на три Бога?
     "Тада сараценски мудраци упиташе Константина:
Зашто ви хришћани једнога Бога раздељујете на три

Бога,јер именујете Оца и Сина и Светога Духа? Ако пак
Бог може имати Сина, онда Му дајте и жену, да би се од
Њега намножили многи богови.Хришћански философ 

одговори: Немојте хулити Надбожанску Тројицу, коју се

научисмо исповедати од древних светих пророка, које и 

ви не одбацујете сасвим, јер се држите с њима обрезања. 
А они нас уче да су Отац, Син и Дух Свети три Ипостаси,

док им је суштина једна. Нешто слично имамо у сунцу на 
небу.Саздано од Бога као указање на Свету Тројицу сунце 
има три ствари: шар, светлост и топлоту.  Сунчани 
шар (лопта) је подобије Бога Оца, јер као што шар нема

ни почетка ни краја, тако је и Бог беспочетан и бескрајан.
И као што из сунчаног шара происходи светлост и
топлота,  тако се од Бога Оца рађа Син и исходи Свети 
Дух. Сунчана светлост која обасјава ову васељену јесте
подобије Бога Сина, који  је рођен од Оца  и јављен у овом
поднебесном свету. Сунчана пак топлота, која происходи

из шара заједно са светлошћу, јесте подобије Бога Духа 
Светог,  који заједно са рођеним  Сином предвечно
происходи  од истога Оца, мада се у времену шаље 
људима  и од Сина, као што на пример би послан
апостолима у виду огњених језика. И као што сунце,

састојећи се из трога: шара, светлости и топлоте, не

раздељује се на три  сунца, иако свака од ових трију
ствари има своја  посебна својства: једно је шар, друго
светлост, треће топлота, ипак нису три сунца већ једно,-

 тако и Пресвета Тројица, иако има Три Лица: Оца, Сина

и Светога Духа, ипак се Божанством не раздељује  на три
Бога већ је један Бог". [3]     

                           
                                  

   
    У вези Свете Тројице Свети Јустин Ћелијски говори: " Без вере у Свету Тројицу не може се постати члан Цркве Христове, не може се бити хришћанин. Хришћанин се одликује вером у Оца и Сина и Светога Духа. Црква је основана на вери у Свету Тројицу, учи Свети Атанасије Велики; ко отпадне од те вере, не може се назвати хришћанин. Стварно, у Цркви је све од Свете Тројице и у Светој Тројици, јер је Господ основао и укоренио Цркву у Светој Тројици, рекавши ученицима: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Од вере у Свету Тројицу зависи и њоме се држи сва Црква; у Цркву се улази једино вером и крштењем у име три лица Свете Тројице. У Цркви све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом: Отац кроз Сина у Духу Светом чини све, ствара све, ради све, даје све".[4] 
    Када је Христос умро на Крсту Бог је чудесним знацима посведочио да је на Крсту умро његов Син кога је родио у вечности пре постања света и овде на земљи кроз Пресвету Богородицу која је дала тело Сину Божијем. Тако је друго лице Свете Троице обукло људско тело како би било подобно нама људима у свему осим у греху. Проповедавши три године Христос је говорио о Царству Божијем и покајању а након Васкрсења и Вазнесења послао своје ученике, Свете Апостоле, да о томе науче све људе. Дакле, када је Христос умро  природа је посведочила да је на Крсту умро Син Божији: " А Исус опет повика из свега гласа, и испусти дух. И гле, завеса храма раздрије се на двоје, од горњега краја до доњега; и земља се потресе, и камење се распаде; и гробови се отворише, и устадоше многа тела светих који су помрли; и изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима" (Мт.27,50-53).

                                      

   
       Свети Теофилакт Охридски каже: "Завеса се поцепала и тиме је Бог показао да је (до тада) неприступни и невидљиви Храм, чији је унутрашњи део (Светиња над Светињама) био закриљен завесом, толико понижен и оскрнављен, да је постао свима приступачан и видљив". Овај светитељ из 11 века још додаје: "Природне стихије су се покренуле показујући истовремено да је Онај који страда сам Творац, и да ће наступити промена ствари, јер се земљотрес у Светом Писму спомиње да би означио промену у току збивања. И заиста је дошло до промене Божје наклоности, која је прешла с Јевреја на незнабожачке народе. Чак се и "камење", то јест, камена срца незнабожаца, распало да би примило семе Истине, док су они који су помрли у гресима устали и ушли у "свети град", вишњи Јерусалим и јавили се многима који ходе широким путем".[5]

___________________________________________
Напомена:
1. Свети Теофилакт Охридски-Тумачења Светог Јеванђеља по       Матеју - (Мт. 27,27-30)
2. Свети Теофилакт Охридски-Тумачења Светог Јеванђеља по Матеју - (Мт. 27,33-37)
3. Свети Јустин Поповић-Житије Светих за Мај-Свети Кирило и Методије
4. Свети Јустин Поповић-Догматика Православне Цркве-I том-     Догмат о Светој Тројици
5. Свети Теофилакт Охридски-Тумачења Светог Јеванђеља по       Матеју - (Мт.27,50-53)

Велики Четвртак

                                                       

       На Велики Четвртак Исус Христос је установио Свету Тајну Причешћа. Током векова, Црква је овој Светој Тајни додавала црквене песме, химне, молитве и тако је настала Света Литургија, најважније богослужење у Православној Цркви. Света Тајна Причешћа је Тајна над Тајнама коју зна само Бог и то како се предложени дарови хлеб и вино претварају у Христово тело и Христову крв. Овде се наравно ради о Христовом духовном телу и о Његовој духовној крви, то су божанске енергије којима се ми причешћујемо тј. сједињујемо се са самим Богом, као што Христос каже: "Ко је видио мене, видио је Оца" (Јн.14,9).

     Свету Тајну Причешћа тј. Свету Ефхаристију Христос је установио на Тајној Вечери непосредно пре свог страдања на Велики Петак када је био распет на крсту. Исус Христос нам добровољно даје своје тело и своју крв како бисмо остварили заједницу са Богом и вечни живот. Он је унапред знао да ће да страда и да ће свој живот дати за многе. Наравно да Христос није страдао за непокајане грешнике и оне који упорно остају у свом греху, већ Христос страда за изабране људе које је Бог Отац изабрао пре постања света. Значи, Бог је пре постанка света и првог човека Адама одабрао људе који ће наследити Царство Небеско.

     У Старом Завету постојао је празник Бесквасних хлебова који је спојен са Пасхом, највећим Јеврејским празником. "А у први дан бесквасних хљебова, приступише ученици Исусу говорећи му: Где хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху?" (Мт.26,17). Уочи Пасхе, Христос је са својим ученицима седео за столом у Горњој соби на Тајној Вечери. Горња соба се налазила у кући Светог Јована Богослова у Јерусалиму.Ова кућа се зове Сионска Горница, и у њој су се Христос и ученици често сакупљали. Они су јели квасни хлеб и пили црвено вино уместо горког зеља кога су Јевреји јели на овај дан. За празник Пасхе поред бесквасног хлеба, вина и горког зеља Јевреји су морали имати на столу и заклано јагње. Ово јагње је симболисало Христа који треба да дође на свет и својом жртвом спасе људе од греха, смрти и ђавола. На Тајној Вечери Христос је представљао Јагње Божије које узима на себе грехе света, као што каже Свети Јован Крститељ. На Тајној Вечери били су дванаест Христових ученика о чему сведочи Јеванђеље по Матеју. Међу њима је био и Јуда Искариотски који је исте вечери причествши се отишао и издао Исуса Христа. Христос је унапред знао ко ће га издати, зато је рекао: "Заиста вам кажем: један од вас издаће ме" (Мт.26,21). Потом је свако од ученика Христових питао: "Да нисам ја Господе?" (Мт.26,22), а Христос им одговара: "Који умочи са мном руку у здјелу тај ће ме издати. Син Човјечији, дакле, иде као што је писано за њега; али тешко ономе човјеку који изда Сина Човјечијег; боље би му било да се није родио тај човјек" (Мт.26,23-24). Ни у једном тренутку Христос није показао прстом на свога издајника, нити га је оптуживао, већ када Јуда каже: "Да нисам ја, Учитељу?" (Мт.26,25), Христос му одговара: "Ти каза!" (Мт.26,25). У наставку Матејевог Јеванђеља Христос освећује хлеб и вино и говори да је то његово тело и његова крв. "Узмите, једите; ово је тијело моје" (Мт.26,26) и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога завета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова" (Мт.26,27-28). Овде видимо да Христос позива да сви пију вино када се причешћују и да се Његова Божанска крв не пролива за све него за "многе". У првом случају Христос је имао у виду римокатоличку цркву која вернике причешћује само под једним видом и то хлебом, такозваном хостијом. Зато каже "пијте од ње сви". Без обзира да ли је неко свештенослужитељ или мирјанин сви су позвани да се причешћују под оба вида и хлебом и вином. У другом случају када Христос говори да се Његова крв пролива за "многе" а не за све то значи да Христос није дошао да страда за непокајане грешнике и људе упорне у свом злу, јер такви људи нису вредни Христове жртве и Његове милости већ вредни праведнога гнева Божијег.

               

      Да видимо шта се десило са Јудом Искариотским који је издао Исуса Христа. Он је пореклом из места Кариот (или Кириот). То је јудејски град у Негеву близу Едома (Ис. Нав.15,25). Назив "Искариот" значи "човек из Кариота" па се зато Јуда назива Искариотски или на арамејском језику Иш Кариот па отуда Ишкариотски. Још пре Тајне Вечере он је отишао код првосвештеника и упитао их шта ће да му дају да га изда, нашта су му они одговорили да ће добити 30 сребрника. Од тог тренутка Јуда је чекао згодну прилику да изда свога учитеља. И после вечере, будући да се причестио недостојно, ђаво је ушао у Јуду те он одмах отиде првосвештеницима и рече им где се налази Христос. Но када је видео да је Христос осуђен на смрт "раскаја се" како каже Матејево  Јеванђеље, па отиде да се обеси. Свето Предање нам говори да се грана на коју је хтео Јуда да се обеси савила и он је остао још неко време у животу, што говори да је Бог чекао његово покајање. "По мишљењу неких тумача Светог Писма, Јуда се обесио како би стигао у ад пре Исуса и тамо га умолио за своје спасење. Бог је желео да га остави у животу ради покајања или да би га јавно изобличио и посрамио. Кажу да се Јуда касније тако надуо од водене болести да није могао да прође онде где су и кола лако пролазила. Потом је стрмоглавивши се, "пукао по среди", као што каже Свети Апостол и Јеванђелист Лука у Делима Апостолским.[1]

                                       

     За разлику од Јуде, Свети Апостол Петар се покајао пошто се  после Тајне Вечере три пута одрекао Христа. О овоме је Христос рекао: "Заиста ти кажем: Ноћас, прије него пијетао запјева, три пута ћеш ме се одрећи. Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом! Тако рекоше и сви ученици" (Мт. 26,34-35). Међутим у току ноћи Свети Апостол Петар се три пута одрекао Христа. Када се сетио Његових речи он се покајао и тако добио опроштај за свој грех: "И опомену се Петар ријечи Исусове што му је рекао: Док пијетао не запјева, три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље, плакаше горко" (Мт. 26,75). Овде "петао" представља глас савести која нам не дозвољава да ленчаримо и спавамо и да останемо непокајани у греху.

______________________________________________

1. Тумачење Светог Јеванђеља по Матеју од Светог Теофилакта Охридског